Iako u prvih nekoliko sekundi spota za pesmu „Scar Tissue“ sedi za volanom, nema položenu vožnju. Italijanskog je porekla, ali ne zna reč italijanskog. Ne biste mogli da ga odvete na sladoled pošto ga više uopšte ne jede. Izbirljivom „sladokuscu“ poput njega ostao je samo med kao izvor slatkog okrepljenja. A šta nama ostaje? Pa, samo da sačekamo da uzme gitaru pod prste…

Godina je 1992. Bend je morao da otkaže dva dodatna nastupa u Japanu kao i australijsku i novozelandsku etapu svetske turneje. „Fli me je pogledao potpuno zbunjeno. U neverici, tužnog izraza lica…“, priseća se Entoni Kidis, „Rekao je da Džon želi da napusti bend i da su mu koferi već spakovani. To me je šokiralo i razorilo, pogotovu uzevši u obzir činjenicu da je sve nekako išlo dobrim tokom.“ Tog sedmog maja Džon Frušante je odlučio da mu je više preko glave Red Hot Čili Pepersa. Kao najmlađi i najpovučeniji član benda, teret slave koja je nezaustavljivo rasla zajedno sa očekivanjima, postao mu je pretežak. Reinkarnacija Hilela Slovaka je okrenula leđa ne samo bendu, nego, u narednih nekoliko godina, i samom sebi.

1993. godine Džoni Dep je snimio kratak dokumentarac koji detaljno prikazuje koliko se Frušante izgubio u haosu i ludilu. Intervju koji je Frušante pokušao da dâ za VPRO naredne godine, samo je potvrdio da je umetnik utonuo u duboku depresiju. Frušante, na nagovor prijatelja, izdaje svoj prvi solo album Niandra Lades and Usually Just a T-Shirt. Na ovom ekperimentalnom albumu čoveka koji se nalazi na granici ludila Frušante sve više podseća na pokojnog frontmena Pink Flojda, Sida Bareta. Ipak, ovaj prvi solo album svakako je slušljiviji od sledećeg albuma Smile From The Streets You Hold (1997), za koji i sam Frušante priznaje da je snimio ne bi li otplatio dugove koji se moraju otplatiti. Kasnije ga je čak i povukao sa tržišta. Ludilo je sve više izbijalo u prvi plan.

Trebalo mu je nepunih pet godina da vrati gitaru u ruke, ojača prste i zasvira kao nekad. Nije ni to mogao pre nego li je operisao vilicu, sve trule zube zamenio novim i konačno rekao zbogom kokainu, heroinu i (ostalim) demonima koji su ga progonili. 1996. godine je doživeo kliničku smrt; u telu je imao samo jednu dvanestinu potrebne krvi. Zbog nepravilnog ubadanja u venu, koža na rukama mu je bila potpuno uništena. Pravo je čudo što je preživeo i još veće čudo što je sve polako krenulo na bolje.

Preokret se dogodio 1997. godine. Na nagovor tada bliskog prijatelja Boba Foresta, Frušante odlazi u rehabilitacioni centar gde mu se volja za životom polako vraća.

Posle svih iskušenja, Džonu ne preostaje ništa drugo nego da ponovo pokuca na vrata svog starog benda. Oni su ga u tome zapravo i preduhitrili. Uz odgovor „da ga ništa u životu ne bi učinilo srećnijim“, 1998. godine u Peperse se vratio nekada izgubljeni genijalni dečak. Bend je tik pre toga bio na ivici raspadanja posle otkaza koji su uručili Dejvu Navaru. No, sudbina je po ko zna koji put intervenisala i sve kockice, tačnije papričice, bile su ponovo posložene i spremne na sve.

Usledili...su...albumi Californication (1999), By The Way (2002) i dupli album koji je osvojio ukupno pet Gremi nagrada – Stadium Arcadium (2006). Pored silovitog rada u bendu, Frušante je mnogo puta dokazao da su mu i kolaboracije plodotvorne. Najčešće je sarađivao sa Džošom Klinghoferom (u bendu Ataksija), Omarom Rodriges-Lopezom (iz benda Mars Volta), u bendovima Kimono Kult i Svahili Blond (sa svojom suprugom  Nikol Turli).

To Record Only Water For Ten Days (2001) je njegov prvi solo album koji izdaje posle svoje bitke sa heroinom. Raspoloženje ovog albuma je upravo iz tog razloga optimistično, sa dozom melanhonije koja opominje. Ovaj album nije baš studijski u klasičnom smislu iz prostog razloga što je ceo snimljen na Frušanteovom osmokanalnom magnetofonu. Na neki način je „ogoljen“, što mu nikako ne oduzima od kvaliteta. Snimci odaju utisak nekakvog prostranstva. Takođe se osećaju prizvuci što Nju Ordera što Depeš Moda, naročito zbog premijernog prisustva sintisajzera. Postoji nekoliko verzija ovog albuma shodno tome na kom je tržištu izašao. Najsimpatičniji je bootleg koji se pojavio na internetu, a koji su sačinili, razume se, obožavaoci. Na njemu se nalaze demo snimci i neobjavljene verzije nekih pesama. Postoji i slična omotnica – prigodnog naslova: To Record Only Outtakes & Unreleased. Da ni sam Frušante ne trza od izdavanja isključivo preko interneta dokazuje From The Sounds Inside koji je objavio iste godine.

2004. godina je bez premca njegova najplodnija godina što se tiče  solo angažmana. U sijasetu materijala, mnogima je prvi među jednakima Shadows Collide With People. To je Džonov peti solo album, a ujedno i prvi koji je u potpunosti dovršen i aranžiran u pravom studiju. Na nekoliko pesama mu je gostovao prijatelj i kolaborator iz Ataksia dua – Džoš Klinghofer. Njih dvojica su te godine izdali i zajednički album pod nazivom A Sphere in The Heart of Silence. Na njemu se najviše nazire u kom će se pravcu Džonova muzika kretati u ne tako dalekoj budućnosti. Iz te najplodnije godine nikako ne treba izostaviti ni The Will To Death i Inside Of Emptiness. Frušante je stigao i da snimi muziku za film Vinsenta Galoa The Brown Bunny. Tokom cele te godine, održavao je i akustične solo nastupe koji su bili vrlo posećeni. U repertoaru je pored svojih pesama pronalazio mesta i za mnogobrojne obrade pesama Dejvida Bouvija, Keta Stivensa, Lua Rida i drugih. Na jednom takvom nastupu, posebno emotivnom, Frušante je kroz plač (reagujući na suze iz publike) izustio: „Voda iz vaših očiju dolazi iz vaših srca.“

Po mišljenju mnogih muzičkih kritičara, svakako i velikog broja fanova, Frušanteov najjači album, što se tiče tekstova, izašao je naredne godine. Curtains (2005) uz to ima i vrlo melodičnu notu – Frušante je dabovao sa merom, instrumentalno i vokalno. Ovaj projekat možda na prvo slušanje zvuči isuviše svedeno, ali je zapravo vrlo atmosferičan. Frušante se na ovom albumu vratio snimanju putem omiljenog mu osmokanalnog magnetofona. Album istovremeno izaziva osećanja sreće i tuge, mada malo više naginje ka ovim drugim. Doduše, razveseli te kada pogledaš spot za „The Past Recedes“. Uplivaš u rudimentalan način snimanja, a bogami – i u dnevnu sobu. Nema lošu gajbu, s obzirom na to da je prethodnu, početkom devedesetih, u svom tom svom ludilu, zapalio, sa skoro svim svojim slikarskim poduhvatima. Zaista, morala je duša da mu izgori ne bi li muzički oslikao ovakav album.

Reklo bi se da se čovek izmori od toliko izdatih projekata u tako kratkom vremenskom periodu, ali Frušante nastavlja da radi punom parom i kroz 2006. godinu. Tada sa Pepersima izdaje već pomenuti Stadium Arcadium. Mi u Srbiji smo imali tu sreću da 2007. čujemo Peperse uživo u Inđiji (koliko god to kratko bilo). Što se najvernijih fanova tiče, mogli su samo odsvirati „Intro Jam“ i bili bi zadovoljni; nigde ga bolje nisu odsvirali (nigde ni isto, razume se). I pored boce sa kiseonikom, Frušante je stoički odsvirao sa sve Klinghoferom u pozadini. Počastio nas je i sa „SOS“ od Abe. Međutim, još tad je bilo očigledno da ga je stigao umor. Turneja dvostrukog albuma ja itekako glomazna stvar, baš kao i dugotrajan rad u izuzetno uspešnom bendu. Bubicu mu je usadio Fli koji mu je jednom prilikom, tokom turneje, rekao da bi voleo dvogodišnju pauzu od benda nakon završetka promocije albuma. Frušanteu nije dugo trebalo da shvati da bi i on rado napravio pauzu – ali dužu. Tačnije, odlučio je da (ponovo) napusti bend. Peperse je po drugi put (sada i definitivno) napustio 29. jula 2009. godine.

Da 2009. godina nije izgubljena, dokazuje pedesetčetvorominutno remek delo. U januaru te godine, Frušante je izdao svoj 9. solo album – The Empyrean. Deveti po redu – čista desetka. Najzrelije i, produkcijski gledano, najozbiljnije ostvarenje. Uz to, ovaj album je komercijalno najbolje prošao (iako Frušanteu to nije toliko bitno). Na dve pesme mu je gostovao legendarni gitarista Smitsa (The Smiths), Džoni Mar, a na albumu su prisutni i gudački kvarteti i crkveni horovi. I na ovom projektu su mu, kao i obično gostovali Fli i Klinghofer. Bitno je navesti da uz sve to, album nikako nije pretenciozan. Frušante je i snimio obradu pesme Tima Baklija „Song To The Siren“.

Džon Frušante kao solo izvođač dosta podseća na presek dvojice muzičara: Keta Stivensa i na Džefa Baklija. I to na obojicu vokalno i svirački. To se pogotovo može primetiti na njegovim pomenutim akustičnim nastupima pretežno iz 2004. godine. The Empyrean je ipak bio na neki način labudova pesma. To je Frušanteov poslednji album na kojem dominira rokenrol senzibilitet. Nakon njega upustio se u hip-hop i elektroniku. Sve manje svira gitaru i sve više producira.

Njegov jedanaesti album je čak i lansiran u svemir. Pod imenom Sat-JF14, Enclosure (2014) je u kubnom satelitu kružio planetom. Slušaoci su mogli putem mobilne aplikacije da pristupe pesmama onog trenutka kada bi im satelit bio u dometu. Omotnica za taj njegov poslednji album, na kojoj je prikazan Frušante oko kojeg je opisan crveni krug, ide u prilog njegovoj izjavi da taj album predstavlja skup muzičkih ideja koje je želeo da ostvari u poslednjih pet godina.

Klinac, koji je za teglu punu skupljenih novčića kupio ploču Ramonsa, neočekivano je zasvirao u svom omiljenom bendu Red Hot Čili Pepers sa osamnaest godina. Napustio ga je kada mu je bilo dvadeset dve, samo da bi se vratio sa dvadeset devet. Konačno ga je napustio sa trideset devet godina. Taj klinac je 1997. godine imao pištolj za koji je rekao da samo čeka da ga napuni i puca sebi u glavu. Trebalo je da svira u bendu Frenka Zape, ali je izabrao da ni ne pokušava. Danas sve više liči na Zapu, pošto je zagrejao producentsku fotelju i pritom večito eksperimentiše sa žanrovima. Samo mu fali sinklavir da bi transformacija bila skoro pa potpuna. Od 2012. godine je član „Rock and Roll Hall of Fame“ (nije se pojavio na ceremoniji dodele). Više nije u rokenrol vodama, ali je itekako dobro plivao u njima; svojim stilom, bez gledanja unapred i unazad. Drugačije, izgleda, i ne ume.

Preuzeto sa :http://kulturkokoska.rs/